readmisija ubija u tisini

Таблоид, Никола Влаховић: Смрт на уста улази

Извор: Никола Влаховић | Tabloid

Крајем марта 2018. године у Вучићевим медијима увек препуним одвратне прљавштине, подметања и најогавнијих лажи, промакла је једна мала агенцијска вест, која, изгледа, његовом режиму није битна.

  • Наиме, Градски завод за јавно здравље из Београда, саопштило је да је сваки пети смртни случај у Србији последица малигних оболења.
  • У саопштењу је наведено да се у Србији сваке године дијагностикује око 36.000 нових случајева малигних болести, а од њих годишње умре више од 20.000 људи (мало мање „нијансирани“ подаци говоре о преко 30 хиљада људи који умру од разних облик канцера годишње).
  • Најмање половина од овог броја умре због канцерогених садржаја у храни која долази из увоза или од хране произведене у Србији „по лиценци“ и са садржајима који у Европској унији никако не би смели да прођу.

Никола Влаховић

Смрт на уста улази

Разлог овом масовном помору у највећој мери лежи у планској ликвидацији српске пољопривредне индустрије и дивљачком, неконтролисаном увозу хране са европских складишта прехрамбеног отпада (које је дословно могуће за ситан новац, а често и бесплатно, натрпати у шлепер и некажњено довести у Србију те ставити у промет са дозволом државе).

Провизије које увозници плаћају министрима и државним секретарима те разним владиним агенцијама, отвориле су овим масовним убицама сва врата. Трговинске мреже су од овог бесплатног смећа направили одличан посао са маржама које су често и до 300 одсто од увозне цене. Зато је данас, тако рећи немогуће, доћи до прецизних података „улазним папирима“ овог убиственог садржаја, јер их „пере“ већ на граници, како ко стигне, по цени која се на лицу места договара.

Уколико Србија не измуре од отровног смећа из увоза, умреће од голе глади која је чека, јер се може десити, у најскоријем року, да дође до разних трговинских блокада на глобалном нивоу, а домаћа индустрија хране је на издисају.

У једном од последњих бројева угледног француског „Ле Монда“, објављено је краће истраживање о економском стању Египта и то након више од шест година од како су им „пријатељи“ Запада подметнули „арапско пролеће“ које ће тек скупо платити. Аутори „Ле Монда“ дошли су до запањујућег податка, да је Међународни монетарни фонд (ММФ) обећао новим властима Каиру више од 150 милијарди долара кредита, ако пристану на масовну штедњу, смањење буџета и сличне „инквизиције“, на које су земље попут Србије већ одавно навикле.

  • Египат је због тога постао нова велика „долина глади“, а Србија би могла много шта да научи из тог примера, јер је у супротном такође чека још масовнија и тежа глад од ове данас.

Но, упркос јасним намерама глобалних поверилачких институција да ставе цео регион на челу са Србијом у тешке букагије дужничког ропства, оно се ипак дешава све интензивније. Вучићева наводна „политика штедње“, заправо је одвела Србију у одрицање од права на своју индустрију хране и на своје прерађивачке капацитете.

Последице су видљиве на сваком кораку. Просечна породица у Србији, уколико има новца да преживи до краја месеца, принуђена је да се храни из масовног увоза прехрамбеног отпада, кога су инспекције Европске уније одбациле као неупотребљиве „за људску и животињску употребу“.

Ретко је наћи на некој од декларација које постоје на роби таквог порекла, упозорења о штетности генетски модификоване хране или шифрама канцерогених адитива којим су „зачињени“ ти производи.

Власт у Србији се последњих година интензивно баве спречавањем медијске експлоатације ових тема, па је тако немогуће чути или прочитати у режимским гласилима на који начин ГМО храна изазива канцер, зашто се пољопривредници одлучују на употребу тоталних хербицида, како се ГМО семена противзаконито шверцују у Србију, да ли је месо од животиња које су користиле ГМО сточну храну штетно за човека, каква је веза између ГМО хране и гојазности, зашто Србија не може бити независна земља ако нас хране стране корпорације, зашто куповина глобалног тровача, чувене корпорације „Монсанто“ од стране немачког „Бајера“ неће угасити криминалне амбиције масовног помора земаља чија је пољопривреда убијена, како светске корпорације подмићују политичаре и истакнуте академике, ко су лобисти увозне мафије у Србији, ко систематски уништава домаћу пољопривредну производњу, зашто је важно да сачувамо природне ресурсе које имамо…

Ништа од ових питања која су животно важна за опстанак нације, друштва и државе, нису у првом плану дрске, криминалне и пљачком заслепљене власти, коју данас у Србији представља само један једини човек.

Једини спас за Србију и њено становништво у будућности која је већ стигла (и у којој се бије битка за здраву воду и храну), је повратак својој пољопривредној производњи. Данас, 2018. године, одлазећа криминална братија, од кључног српског ресурса, пољопривреде, направила је игралиште за пар тајкуна и неколико страних корпорација.

За разлику од свих других земаља (па чак и у окружењу) у Србији је Вучић личним ангажовањем од пољопривредника направио најамника који рад за другога и сиромаха који, ако ради за себе, сам сноси цео ризик производње. Овако понижен и опљачкан, српски сељак се суочава са мноштвом посредника и државом која се уграђује на крају, па храна завршава са високом ценом коју становништво једва подноси (проценат просечног трошка за храну у Србији у односу на примања је међу највећим у Европи).

Ко се усуди да држи сеоско газдинство у Вучићевој Србији, мораће сам да финансира сетву или се задужује, па и ако не роди, или је род уништен, нема државе нити њене помоћи. Добијају само најцрњи паразити, накупци, препродавци, мрежне продаје (маркети) и, наравно, глодари из владајућег режима.

Власти у Србији крију да се у октобру прошле, 2017. године, према једном истраживању Светског програма за храну (WFP) при УН, Србија нашла на врху светске листе међу земљама из којих „није препоручљиво набављати житарице“.

Такође, прошле године, једним испитивањем узорака страних и домаћих произвођача, установљено је драматично високо присуство вишка фосфата, у Европи забрањеног адитива Е124, али је све брзо сакривено од јавности, јер су увозници људи „блиски председниковом брату“. Иначе, испитивање је обављено за потребу трансевропског, невладиног удружења за праћење квалитета хране и одмах након објављивања ових података, њихово представиштво у Србији је угашено.

У таквој атмосфери, о контроли намирница више нико јавно не говори, осим када дође до масовних тровања. Вучићев болесни „систем“ озаконио је и невероватан принцип „самоконтроле“ за произвођача хране (да свако сам себе контролише, на принципу козе у купусу“), како страни „инвеститори“ не би изгубили на профиту строгом државном контролом. Укратко, нека Срби умиру, а профит други нека убирају!

Коначно, треба знати и да се Србија према стопи смртности од неухрањености или лошег квалитета хране, приближила најугроженијим земљама света, па није претерано рећи да је задесила судбина Египта (који има најплодније равнице уз долину Нила, али који данас гладује), или Венецуеле, која плива на нафти и такође гладује због империјалног насиља Америке.

Производња хране која је требала да буде ослонац домаће економије, коју су аграрни стручњаци назвали „српска нафта“, данас се налази на дну листе свих приоритета. Остало је мање од седам милиона грађана Србије и њих је неко одлучио да ликвидира, овај пут прехрамбеним отпадом.

  • Масовне убице више не бацају бомбе него пестициде, адитиве, ГМО и широк спектар канцерогених отрова.

Избор је убитачан: или тровање или смрт од глади!