dark-tabloid-milan-malenovic

Милан Маленовић -Црни дани пред Србијом: Породице дугиних боја

Извор: Магазин „Таблоид“

Закон о родној равноправности и увод у друштво педофила и транссексуалаца

  • Србија сваке године губи 40.000 становника, али се актуелна власт залаже да се наша деца што је могуће масовније продају странцима и то не само да би била усвојена, већ и да би послужила као донатори органа.
  • Законска решења која су нам наметнули странци већ постоје, а у току је потписивање одговарајућих уговора са фирмама која тргују децом.
  • Пре него што извеземо децу, она морају да буду васпитана у складу са тренутном тенденцијом у Европској Унији да се избришу разлике међу половима и да се пропагира педофилија.

Аутор: Милан Маленовић

Црни дани пред Србијом: Породице дугиних боја

Закон о родној равноправности је написан, али није предат Скупштини 2017. године, што не значи да неће бити усвојен ове или неке од наредних година.У члану 61. став 10 овај нацрт предвиђа казну од милион и по динара за просветне установе које не обезбеде употребу родно осетљивог језика у уџбеницима и наставном материјалу. Оно што се овде назива „родно осетљивим језиком“ у суштини је завршна фаза испирања мозгова и припреме Србије да уђе у клуб зомбираних нација.

Род није исто што и пол, јер полова има само два (мушки и женски који имају различите хромозомске парове), док родова може да буде колико ко хоће. Већ сада Фејсбук нуди 71 родну опцију сваком свом кориснику. На интернету је постао легендаран говор Штефана Кенигера, немачког посланика са изборне листе „Алтернатива за Немачку“, који је своје обраћање са говорнице скупштине започео поздравом у трајању од преко три минута и то следећим речима: „…Драге даме, драга господо, драги хомосексуалци, драге лезбејке, драги андрогини, драги би-родни, драги родно-варијантни, драги родно-квиреви…“ Успео је да наброји преко 60 родова изврћући руглу политику „родне равноправности“ која се годинама примењује у Немачкој и остатку Европске Уније.

У пролеће 2013. године, Синдикат наставника и педагога Француске је отворено подржао геј-револуцију владе и гласао за укидање израза „дечак и девојчица“ у свим школама Француске. Ради се о томе да, победивши у Француској, заступници гендер идеологије траже апсолутну „слободу“ у избору рода за свако дете по рођењу. При томе „девојчице“ и „дечаке“ нису само укинули у Француској, већ су природни пол практично искључили из списка, управо онако како предлаже „родни избор“.

Родна равноправност, како је замишљена у изопаченим умовима Европске Уније, почиње наизглед бенигним брисањем разлика између полова која креће још у предшколским установама. Нацрт Закона о родној равноправности, који је на чекању, забрањује „родну дискриминацију“ под којом се подразумева и „јавно заговарање, подржавање…родних стереотипа“ (чл. 9. ст. 3) и залаже се за мењање „родних образаца који почивају на стереотипима“ (чл. 11, ст. 2), односно за „елиминисање родних стереотипа“ (чл. 22, ст. 4/3). Посебно се од просветних власти и образовних установа, као и од институција културе, тражи „деконструкција родних стереотипа“ (чл. 35, ст. 2; чл. 36, ст. 4/1).

Први корак ка томе је престанак поделе деце на „дечаке“ и „девојчице“ чак и у језичком смислу. Недавно се и у Србији појавила књига „Пружите детету СТО могућности уместо ДВЕ: о родним замкама и тешкоћама у свакодневном животу“ аутора Кристине Хенкел и Мари Томичић, коју је са шведског превела Светлана Тот, а илустровала Марина Милановић (наслов у оригиналу: „Ге дитт барн 100 мöјлигхетер Истäллет фöр 2“). Ради се о обавезујућем приручнику како децу треба васпитавати да би једног дана били полно неопредељене личности. Због тога се деци не смемо обраћати истичући њихов пол (нема више „бате“ и „секе“, сви су само „дете“), али се избегава и коришћење израза као што су „мајка“ и „отац“, већ се уместо тога говори уопштено „родитељ“. Разлог за то је што само „стереотипни“ пар (мушкарац и жена) могу да буду родитељи у правом смислу те речи (отац и мајка), док родно измишљени парови, којима ће бити дозвољено усвајање деце, не могу увек да одреде ко је у улози мушкарца, а ко жене, па се осећају дискриминасаним.

Поменути „приручник“ на страни 53 инсистира на томе да се деца током боравка у вртићу или школи не деле по половима, односно да се укину типичне игре за девојчице и дечаке. Убудуће ће и дечаци прескакати ластиш и чешљати своје Барбике, а девојчице ће се делити на „каубоје“ и „индијанце“ или играти фудбал у школском дворишту.

Шира јавност је за Кристину Хенкел чула 2009. године, када је подржала одлуку једног шведског пара да пол свог двогодишњег детета сакрије од околине и да га одгаја на „родно неутралан“ начин. Пар је то оправдао тврдњом да је „наметање пола детету окрутно, јер га тиме друштво убацује у калуп, уместо да му дозволи да само одреди свој идентитет“. Овакву бизарну одлуку Хенкелова је подржала речима да би „то могло да учини дете јачим“.

О чему се тачно ради код овог „новог начина васпитања“ лако се и брзо открива, јер то ни сами аутори поменуте књиге не желе да сакрију. Родитељи и васпитачи се уче да децу организују на „нетрадиционални“ начин да би се играла. Како је уочено да се у свим културама дечаци окупљају у веће групе и играју специфичне игре, то „приручник“ препоручује да им се омогући само играње у мањим групама, по могућности у паровима и то игара које су традиционално сматране „женским“. Код девојчица је обрнуто: њих треба анимирати да се играју у већим групама. Дакле, деци не треба препуштати да сама одлучују са ким и шта ће се играти. Код откривања и истраживања сексуалности, ствар је потпуно другачија.

На страни 188 српске верзије поменуте књиге пише: „…Деца имају право на своју сексуалност и на то да је исказују без осећаја стида или кривице „. Због тога децу треба не само подржавати када пипкају своје полне органе, већ их треба и учити како је то део њиховог тела и да она потпуно самостално одлучују ко сме и на који начин да их додирне (страна 190). Дакле, трогодишње дете не може само да бира са ким и коју игру ће играти, али је довољно зрело да одлучи коме и у коју сврху ће дати свој полни орган!?!

Да не би било никакве забуне какву опцију у сексуалним односима заступају аутори, види се из самог образложења зашто дечаку не треба дозвољавати да пољуби девојчицу: тиме се, тврде ауторке на страни 112, исказује наводно „погрешно“ очекивање да ће се деца развити у хетеросексуалне индивидуе!?! Децу треба учити да „дечаци могу бити заљубљени у дечаке, а девојчице у девојчице“ (страна 113 и 163), као и да постоје „породице дугиних боја“ са „две маме“ и „двојицом очева“ (стране 198-199).

Онај ко помисли како су ово само препоруке, грдно се вара. Ради се о обавезујућем новом устројству породице и породичних односа чије ће спровођење да надгледа држава. Под плаштом либерализације развија се класични фашизам у коме власт одређује шта је добро за народ, док је индивидуализација могућа једино у оквиру онога што је од користи за саму државу.

То се види из читавог сета закона који су усвојени, а који допуњују Закон о родној равноправности. Када се погледа ко све стоји иза поменутих закона, губи се и последњи траг сумње како је све само пука случајност.

На врху пирамиде закона којима се уводи обавезно друштвено уређење дугиних боја у коме је хетеросексуалност пре непожељни изузетак него уобичајено правило, налази се Закон о спречавању насиља у породици, иза кога стоји такозвана невладина организација класичног фашистичког профила „Аутономни женски центар“.

АЖЦ је пријављен на адреси Тиршова 5 а, а на челу му је Слободанка Мацановић. Оно што је неуобичајено јесте да ово удружење грађана има свега двадесетак запослених, али просечни годишњи буџет од преко пола милиона евра. Тачније, АЖЦ је 2013. пријавио приход од 80.250.000 динара, следеће године 78.233.000 динара, 2015, је имао 61.182.000 динара на располагању, а 2016. године 62.877.000 динара. Скоро сав новац потиче из донација званичних америчких институција (као што је USAID), из буџета Републике Србије и неких других држава (иако се ради о такозваној невладиној организација), а највише пара долази од Џорџа Сороша и неког од његових „Отворених друштава“.

Ова самозвана невладина организација се отворено хвали како је не само написала актуелни Закон о спречавању насиља у породици, већ и да је једина меродавна инстанца за његово тумачење. По препознатљивој фашистичкој мустри „ко није са нама, тај је наш непријатељ“, неистомишљенике жигоше као „затуцане“, „клеро-фашисте“, „ултра-националисте“ и слично. Ово сазнање је веома значајно, како би се разумело шта заиста стоји иза одузимања деце као у случају Тркуља или Миле Алечковић, који су последњих недеља 2017. узбудили јавност, иако су то само медијски најуочљивији врхови леденог брега.

По законском решењу које је прогурао АЖЦ, Центри за социјални рад имају скоро божанска овлашћења када је у питању одузимање деце од биолошких родитеља. У случају Тркуља била је довољна анонимна пријава, па да шестогодишња девојчица насилно и без икаквог судског решења буде одузета од родитеља за које је каснијим вештачењем утврђено да су психички потпуно здрави и да дете никада није било злостављано. Упркос томе, девојчица се од 18. новембра налази у прихватилишту.

  • Довољна је, дакле, само сумња да је почињено породично насиље, па да породице буду насилно разбијене, а деца смештена у прихватилишта, а касније дата на усвајање.

Др Владимир Димитријевић, упоређујући више оваквих случајева насилног и непотребног одузимања деце од биолошких родитеља, закључује следеће:

„…Идеал Новог светског поретка је хранитељска – уговорна, а не рођена породица. У биолошкој породици, односи између родитеља и деце нису формализовани, а приступ контролних органа ограничен је на неке неуобичајене ситуације. У уговорној (хранитељској) породици, где је дете смештено на основу потписаног споразума, сви односи су правно регулисани, а присуство контролних органа се од почетка подразумева. Што већи буде број деце која су из биолошких премештена у уговорне (хранитељске) породице, утолико ће ‘транспарентнији’ постати породични односи у целини. Биолошким породицама ће – уколико се већ од њих не може у потпуности избавити – такође бити наметнуте уговорне форме, на пример, споразум између родитеља и контролних органа (такозвани социјални патронат), у којем се утврђују параметри живота детета унутар породице.“

Три Хашке конвенције о деци озакониле су чињеницу да деца не припадају родитељима, већ постају власништво земље у којој су боравила последња три месеца, притом, без права напуштања те територије. Појам „родитељских права“ у Европи је укинут још 1980. године и замењен „правом старатељства“, које се може преносити са једног грађанина на другог.

У Швајцарској су објављени документи који сведоче, да је у 2012. години 30.000 деце одузето из традиционалних породица и да су предата у истополне породице. На Западу је створено право тржиште деце које се за велике паре прво предају у хранитељске породице, а затим дају на усвајање. О овоме је сведочио на италијанској телевизији и један судија из Болоње, који је рекао да је у Италији (као и у осталој Европи) оформљено и функционише приватно тржиште старатељства. Нешто као „берза деце“.

Код одузимања деце од хранитељске породице није потребна чак ни назнака некаквог насиља, није потребан апсолутно никакав разлог, као што показује случај Миле Алечковић, универзитетског професора која, између осталих, предаје и психологију личности и психологију учења, односно далеко је боље образована од свих осам особа заједно, које су крајем децембра дошле да јој узму девојчицу коју је примила као хранитељка.

„Недостатак“ проф. др Миле Алечковић и њеног супруга, Ива Батаја, јесте то што су познати као особе које подржавају такозване класичне породичне вредности у којима дете нена две мајке или двојицу очева. Осим тога, одузимајући дете хранитељима који су универзитетски професори и стручњаци за одгајање деце, центри за социјални рад осталим „уговорним“ родитељима, од којих велики број нема ни завршену средњу школу, шаље јасну поруку да пазе како васпитавају поверену им децу.

Деца која се прво одузму биолошким родитељима, а затим и хранитељској породици, на крају завршавају на „берзи деце“, односно бивају продата платежно способним особама из иностранства која често не размишљају о класичном усвајању. Прецизније речено, како тврди слободни новинар истраживач Душан Велковски, деца из Србије се у иностранству продају у комаду, али и у деловима.

Чланак у угледном Шведском листу Афтонбладет под насловом „Наши синови су убијени због органа“ доводи у везу врло тешке оптужбе за трговину органа од стране Израела са хапшењем америчког Јеврејина осумњиченог за масовну трговину људским органима, тврди Велковски. Чланак је опремљен фотографијом мртвог Палестинца са шавовима на телу, несумњиво насталима током аутопсије, као и фотографијама младих који бацају камење и фотографијом Јеврејина Левиа Ицака Розенбаума из Њујорка, кога је ФБИ ухапсио у лето прошле године и оптужио за покушај куповине бубрега од једног Израелца и продају неименованом Американцу за 160.000 долара.

Према Дамаскус Универзитету, израелске власти потпуно рутински узимају органе од Палестинаца, а затим их продају на црном тржишту за употребу у трансплантацији органа. Један извештај ББЦ-а је открио да је Израел по глави становника највећи прималац органа за пресађивање у свету, али и земља са најмањим бројем донатора. Израелски систем здравствене заштите годинама субвенционише и до 80.000 долара примаоце органа како би путовали у иностранство на трансплантације.

Аутор поменутог чланка у шведским новинама, Доналд Бостром, причу о убијању Палестинаца, а све ради шверца органа, темељи на исказима Палестинаца са Западне обале и Газе, али преноси и изјаву израелског војног портпарола да се над Палестинцима убијеним у сукобима с израелском војском аутопсија заиста изводи потпуно рутински. У тексту се такође спомиње недостатак органа за трансплантације у Израелу и владина кампања да се грађани укључе у донирање. „У време те кампање, млади Палестинци нестајали су и у своја села враћани пет дана касније, мртви и с резовима по читавом телу“, написао је Бостром у овом извештају.

  • Не треба заборавити ни како је продаја органа извађених Србима у такозваној „Жутој кући“ у Албанији ишла управо преко Израела.

Србија годишње губи 40.000 становника, односно толико људи више умре или се исели из земље у односу на новорођене или досељене. Упркос томе, актуелна српска власт је одлучила да нашу децу продаје и то ником другом него – Израелцима.

Почетком септембра 2016. у Владу Србије су дошли највиши представници израелске фондације „Атид Хаиеладим“ који су донели комплетну неопходну документацију за усвајање деце, тражећи да се потпише споразум којим би им убудуће било омогућено право првенства код одабира деце. Разговор су започели речима: „…Већ данас, за овим столом, можемо створити озбиљну срећу за седморо деце. Имамо спремне породице које у погледу усвајања задовољавају све светске критеријуме.“ Ваљало је још само да се провери да ли се слажу крвне групе, као и да се договори цена.

Генерално, Израелци су имали само један услов: да деца нису млађа од 14 месеци, нити старија од три године. Владимир Бено, представник Фондације, том приликом је српским медијима пренео како се са децом поступа у складу са Хашким конвенцијама, односно оним споразумима који предвиђају да право старатељства замењује право родитеља и да су деца подложна законодавству земље у којој бораве последња три месеца, тако да по истеку тог рока српске власти немају никакве ингеренције над извезеном децом, нити више могу да их заштите.

А 1. Продаја на „берзи деце“

Закон о спречавању породичног насиља, као разлог да се дете одузме биолошким родитељима предвиђа и занемаривање, а то се дешава, како тумаче у „Аутономном женском центру“, и када родитељи одбију да дете вакцинишу вакцинама чију безбедност не гарантује ни сам произвођач.

Принудно одузимање деце од биолошких родитеља тако се открива као главни циљ закона о обавезној вакцинацији. Др Јована Стојковић, која себе не сматра противницом вакцине, већ борцем за права родитеља да самостално одлучује ком ризику ће изложити себе и своје малолетно дете, износи податке института „Батут“ да је од 1984., када је почела вакцинација са другом дозом против малих богиња, па до 2016. у Србији забележено 104.620 случајева ове болести и да тада нико није хистерисао како је наступила епидемија, као што је случај у 2017. због неколико стотина случајева обољења. Др Стојковићева такође упозорава да родитељи морају да буду поучени како вакцина нема доживотно дејство, али да неминовно доводи до смањења имунолошке одбране коју аутономно ствара сваки организам, што може посебно опасно да буде код трудница које не само да смањују сопствени, већ и имунитет свог детета.

Међутим, родитељи који одбију да вакцинишу своје дете ризикују да им оно буде одузето и продато на „берзи деце“. И у овом случају је приметна тежња државе да се наметне као старатељ све деце и да потпуно замени биолошке родитеље.

А 2. „Официрке“ и „редарке“

Када буде коначно усвојен нови Закон о родној равноправности, вршилица неће бити само обична пољопривредна машина, већ обавезни женски облик именице „вршилац“, на пример у изразу „вршилица функције“. „Официрка“ неће више бити врста чизме, већ женски род именице „официр“, а добићемо и речи као што су: „школска редарка“, „давачица крви“, „властодржачица“, „дрвосечица“, „машиновођица“… Како све именице морају да имају и мушки и женски род, мушка проститутка ће се, исто као и у модерном хрватском, звати „проститутак“.

Надзор над овим насиљем над језиком врши америчка „невладина организација“ NALED (чија је председница Управног одбора дуго времена била садашња председница Владе Ана Брнабић), која у својој „Сивој књизи“ помно бележи шта је наша Влада испунила, а шта још није.

Реформу у образовању (прецизније, увођење сексуалног васпитања), према речима Групе за заштиту од насиља и дискриминација Министарства просвете РС, помаже „Инцест траума центар“ која себе назива „женском невладином организацијом“ која се бави „заштитом од насиља у породици и сексуалног злостављања“, као и „психолошком подршком деци и женама који су преживели сексуално насиље“. Утицај овог женског „невладиног“ друштва на државне органе је значајан, обзиром да је, према подацима са сајта Центра, њихове „едукативне програме“ прошло 8.874 запослених у 832 државне и „невладине“ организације.

На сајту „Лабриса“ (организације која се, наводно, бори против дискриминације, али окупља само жене) може се прочитати обећање Завода за унапређивање образовања и васпитања које је потписао проф. др Зоран Аврамовић, у коме се Завод обавезује да ће приступити изради предлога поџаконских аката који ће ближе дефинисати план уџбеника , а као одговор на притужбе лабристкиња на „дискриминаторне садржаје који се односе на сексуалну оријентацију и родни идентитет“. Закон нам, очигледно, није потребан, довољна је тужбалица „Лабриса“.

„Лабрис“ је директно на платном списку USAID-а који је, по сопственим признањима, у периоду од 2001. до 2016. у Србију уложио 747 милиона долара. Највећи донатор ове „невладине“ организације је америчка администрација.

Деца највеће богатство – Држава ће и децу продати странцима