Жељко Ђуровић: награда „Момо Капор“

  • Жељко Ђуровић је један од најсвестранијих домаћих уметника, који са „подједнаким умећем влада кистом, пером и челичном иглом“, мајстор фантастике који предочава свет који се истински може осетити тек са заклопљеним очима, наводи се у саопштењу.

„И Момо Капор и Жељко Ђуровић су од оних сликара који једре по сновима, опчињени грацилним девојкама. Осетљив на лепо, уметнички сугестивно, Момо Капор би засигурно волео сликарство Жељка Ђуровића“, наводи се у саопштењу задужбине.

О добитнику награде одлучивао је четворочлани жири у коме су били Љиљана Капор, Никола Мирков, Дејан Ђорић и Драган Јовановић Данилов.

Награда „Момо Капор“ додељује се трећи пут, а свечано ће бити уручена у Скупштини града Београда 8. априла, на дан рођења Моме Капора.

Жељко – Сликар који је овладао ватром

Због провинцијално схваћене улоге авангарде Жељко Ђуровић овде нема праву подршку, али те проблеме нема у иностранству, те је он више грађанин света него црногорски или српски сликар

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Магични број „107“

Дела овог уметника налазе се у Замку Грије у Швајцарској, највећој музејској институцији у којој се чува и излаже сликарство фантастичног типа, често излаже на великим групним и тематским изложбама у Европи, његова су дела представљена у најважнијим новијим публикацијама у свету за савремену фантастику, решава визуелни идентитет неких рок опера у свету, а обожаваоци из САД финансирају његов пут и боравак не би ли научили нешто од њега. Самостална изложба слика у земунској „Галерији 107“ једна је од његових последњих у овој години, наредне ће се овај уметник и професор посветити припреми и издавању своје монографије.

„Галерија 107“ у којој излаже уља већег формата такође је значајна. Највећу приватну галерију у Србији води Милан Јан, власник једне од највећих и најбољих колекција слика живих сликара. Од најбољих уметника у нашој земљи Јан је поручивао слике формата 107×107 цм и то су антологијска дела. За разлику од других, сваку изложбу у овој галерији прати каталог, а организацији Галерије и изложби Јан је приступио професионално запосливши кустоскињу. Његова галерија је била синоним за најбоља дешавања у свету фигурације али се у последњих неколико година концепцијски погубила па су је окупирали тек свршени студенти, непознати или лоши уметници. Галерија је имала већи углед док је кустоскиња била Биљана Амиџић која је отпочела сарадњу са Жељком Ђуровићем, Жељком Тоншићем и Сергејом Апарином, који мада живе у Земуну припадају самом врху светског фантастичног сликарства. Сада се у овој галерији чешће може видети сумњива апстракција и другоразредни експресионизам. Ђуровићева изложба је не само повратак коренима већ можда и најава неких бољих дешавања у овој Галерији.

Жељко Ђуровић је спектакуларни цртач и сликар. Као сликар, успео је да учини скоро немогуће, да оформи сликарство које није фантастично само по типу цртежа, тематици већ и по колористичким односима. Многи сликари те врсте код нас подсећају на неког чувеног светског мајстора, Ђуровић је, међутим, у светским оквирима оригиналан, његов стил је непознат у историји фантастичног сликарства. Поставио је у први план колорит, боје које су непомирљиве и које други сликари нерадо користе. На његовим сликама је ипак све на свом месту јер је овладао ватром која би друге спржила. У тим бојама сусрећу се или сукобљавају енергије, олуја или космички пожар бесни сликом. Колористичка распламсавања у позадини су до најситнијих детаља дефинисаног фигуралног света, прецизно и складно нацртаног, са богатом анималистиком, и копненом или морском флором.

Ренесансни Манириста

Ђуровић је стигао до високог степена мајсторства у коме се не појављује ни реалистичко пресликавање и описивање света нити било какав вид порицања сликарства. Као ренесансни маниристи дао је предност стилизацији, његове фигуре су анатомски нереалне, издужене, али стварне у свом свету, у уметности која је паралелна реалност. Највећи живи сликари попут Ернста Фукса и Гигера желе да се фотографишу са њим јер у његовим остварењима препознају ниво знања који су и сами освојили. Док су други сликари сигурнији на мањем формату, Ђуровић је све бољи што је слика већа, док други лошије сликају што су старији он је све бољи и док код других долази до окоштавања, заустављања и израбљивања једном пронађене ликовности, Ђуровић помера границе свог света, увевши сада анђеле, птице и лептире у слику. Овај прави сликар Медитерана приказао је непознати, ирационални, унутрашњи Медитеран, нека само њему знана мора.

Ђуровић, елегантни и увек љубазни козер, подсећа на сјајне француске симболисте, углађене сликаре и песнике деветнаестог века, спремне да открију лепоту и у ружноћи и да сваком бићу упуте лепу реч. Не само због тога обожава га женски свет, сложно га поздрављајући после неких његових инспиративних обраћања публици. Ретко ко је у време свеопште и у уметности можда највише присутне ружноће тако и толико уздигао вечну женственост, мудрост Софије, лепоту Еве али и опасне Лилит која се појављује на новим сликама. Ђуровић је опчињен женском лепотом, а жене су опчињене са њим и његовим сликама јер боље познају лепоту и искреност.

У последњих двадесет година ни на једној његовој слици, цртежу или графици није се могао видети мушки акт. По узношењу и поштовању жене више је налик старим мајсторима, него по настојању да обнови традиционални свет сликарства. Зато се на његовим изложбама може видети нешто најпожељније, не само пуно отмених и лепих дама већ и сасвим млад свет. Да ли је неки сликар стваралачки жив или мртав знаћемо одмах по томе ко долази на изложбу, уколико је младеж присутна, пред њим је будућност.

„Од свих потрага у Уметности, потрага за Љубављу је најјача. Емоције су главни покретачи Уметности. Није сваком дато да нађе Љубав, и није сваком дато да се бави Уметношћу. Ако нађеш Љубав, ти си срећан – ако створиш уметност, ти дајеш Срећу другоме.“ – Жељко Ђуровић

Извор: РТС, Печат