Miso-Vemic-Vranci-Vrisak

Мишо Вемић: Вранци терају зло – Да не бих вриштао, вриште моји коњи

Градећи куле и градове, човек разграђује. Одавно. Данас понајвише. Уметност најбоље разумеју они сиромашнији, који се њоме бране од угњетавања богатих

Извор: Саво Греговић, Вечерње Новости

Вранци терају зло

  • Познати црногорски сликар Мишо Вемић на својим платинима ”гаји” необичне коње. Контаминирани смо лажима, трују нас храном, изазивају Велики прасак…

Протерао је своју ергелу кроз Куманово, преко Скопља и Ђевђелије, Херцег Новог и Вршца до – Бечића. Ту је кратко застао, па кренуо на својим вранцима за Ужице. Све то, од јуна до краја октобра. Ово, како су критичари рекли, веома успело ликовно путешествије, Мишо Вемић је назвао “реакција на празнину”.

Овај познати црногорски сликар средње генерације “гаји” сасвим необичне коње. Не хвата их у касу и галопу, нису упрегнути у идилу, не њиште мазно када их тимаре. Нјегови коњи углавном немају ништа од благости и племенитости. Напротив: ухваћени су на слици у крику, широм раширених вилица. Застрашују и опомињу. Као и ретки јахачи на њима, који имају стваран, апокалиптични изглед, алудирају на зло које је постојало пре, које нас окружује и које долази.

– Коњи које сликам су оличење моје драмске персоне – каже, за “Новости”, Мишо Вемић, док пред пут за Ужице упија зраке михољског лета на тераси лепог хотела “Квин” изнад бечићке плаже. – После много експеримената и још више рада, схватио сам да једино преко те коњске мускулатуре, могу да изразим своју сумњу, патње (сви ми живимо у истом проблему), лични протест. Најкраће сажето – своје емоције.

  • * Зашто “реакција на празнину”?

– Свака моја слика и сваки циклус који одредим и урадим су реакција на празнину. Прво, то значи изазов белог платна, пред којим је сваки уметник у посебном стању: хоће да бојом реагује и промени ту белину. Друго и суштинскије: непрестано нас контаминирају лажима, трују поквареном храном, хоће да нас девијацијама уче шетњи кроз живот. И наука се ту, нажалост, укључила: покушавају да изазову Велики прасак, да се такмиче с Богом, не дај боже. Код мене, а уверен сам и код огромног дела човечанства, то изазива бес. Када кулминира, испрежем коње ка небу, да вриште и тресу тле, јер се то мало јаче чује. Реакције на празнину има и те како у другим уметностима, књижевности пре свих.

  • * Тај сурови, отуђени па и загађени свет, ствара човек, потпомогнут данас јаком технологијом, која се огледа кроз интернет, пре свега. Убија ли то полако сликарство и друге уметности?

Градећи куле и градове, човек разграђује. Одавно. Данас понајвише. Уметност најбоље разумеју они сиромашнији, који се њоме бране од угњетавања богатих. Они гледају и читају више него што сурфујући отварају “зло из кутије”. И они који знају да декодирају своје детињство и тако чине добра. Данас се у свету, што може да звучи и помало апсурдно, дешава велика уметност и она може да спасе човечанство.

  • * У Црној Гори, а и у окружењу, има много људи окренутих сликарству и уметности уопште. Галерије су далеко, купци слика још даље…

Да, постоје привилеговани, и они који то нису. У Никшићу је, рецимо, око стотину сликара, а ради их свега неколико. Има ту разних привилегија, од партијске до других припадности, као и “гурања” по том основу. Не обазирем се на то. Знам једино да ми предстоји крвнички рад. Живим од сликања, али још више волим да сликам. Без те “забаве” не могу.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Да не бих вриштао, вриште моји коњи

“Врисак и јесте на неки начин примарно човјеково обиљежје, проклетство које га прати кроз живот од тренутка изласка из утробе”

Није свеједно иза какве ствари или бића остаје празнина. Празнина је у ствари као калуп обликован према ствари која је ту прије била, празнина бременита предметом који ју је испуњавао. Свет око нас и у нама пун је таквих бременитих празнина”, записао је Милорад Павић.

Са једном таквом празнином годинама се успјешно бори познати црногорски сликар Мишо Вемић. Свака његова изложба носи исти назив, “Реакција на празнину”, а разлог је двојак. Са једне стране, према његовим ријечима, то је “судар умјетника са изазовном бјелином платна”, а са друге “судар са вражјом силом” која нас је опколила – преко загађене хране, воде, вјештачким провоцирањем Великог праска, до отровне политике, разарајућих оружја.

“Мален сам ионако, па к’о велим, треба и ја нешто да учиним. Пустим понекад своја коњолика бића, као вапај ка небу, да мало вриште, протресу тле, јер тада ми се чини да и овако мален постојим”, казао је Вемић за “Вијести”.

  • А ти његови коњи су ту да умјесто њега завриште, да као, како је казао, сапатници људског рода начну тему велике и посљедње битке.

Врисак и јесте на неки начин примарно човјеково обиљежје, проклетство које га прати кроз живот од тренутка изласка из мајчине утробе. Многи су створили ремек-дјела, обрађујући их на, за гледаоца, најсуровији начин, језу и страх, што се у човјеку гнијезди. Зато сам коња као сапатника људског рода, то хтонско и демонско биће, поставио као метафору, дао му људску мјеру, увукао сам своје сопство у њега, покушавајући да начнем тему велике и посљедње битке”, казао је Вемић.

  • На појединим његовим сликама поред коња налазе се и јахачи, џокеји апокалиптичног изгледа који алудирају на зло које је постојало, постоји и које тек долази.

“Џокеја сам замислио као сподобу поквареног властитим сопством, неидентификовану, сумануту спрдњу, који се руга свему ономе лијепом што је и сам уз Божју помоћ саградио, који бесциљно и зарад аплауза јаше онога који га је створио”, објашњава Вемић.

За себе каже да је изразити фигуративац који тродимензиално размишља, да никада не зна како ће слика на крају изгледати, као и да не слика да би побјегао од стварности, већ да би што дубље уронио у њу.

„Моје биће је узбуркано, узнемирено, забринуто и експлозивно. Настојим из себе, преко анатомије и психоизраза овог коњоликог бића, избацити све, испразнити се потпуно, ослободити се тог огромног терета, да не бих полудио….да не бих врискао на улици”, искрен је сликар који је био оснивач и организатор Међународног бијенала минијатуре Никшић 2005.

Песимизам је, признаје, оправдан ако се има у виду да смо “топовско месо, масовни полтрони политичара који нас лажу, а уз то нас још и поткрадају, свједоци лицемјерја свјетских размјера”.

Плашим се да умјетност полако скреће у дизајн, како рече један велики професор цртања са којим се дружим”, казао је Вемић кога коњ као бесциљни тркач не интересује, већ коњ као сапатник људскога рода.

  • Свјестан да је у човјековој природи да уништи све оно лијепо што је створио, Вемић покушава да управо на сликама прикаже тај лом, суноврат човјека.

Не правим цртеже ни скице за слику, ја их правим да сами егзистирају, јер мислим да ми то заробљава идеју. Користим пуно графита код израде слика. То им даје неки лијеп тен. Не робујем важећим правилима и поетикама, сликам онако како умијем, не удварајући се никоме”, казао је Вемић који је до сада имао велики број самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству, а учествовао је и на бројним колонијама.

  • Признаје да су емоције његове водиље у сликарству и усмјеривачи његовог израза, зато и не размишља о томе „гђе ће га неко смјестити”, који стили ће му приписати.

„Лијепо је када се човек не оптерећује, кад му је комотно у властитој кожи, а тјескобно у властитом окружењу”, казао је Вемић који сликајући настоји да „испровоцира сјећање на најраније ђетињство”.

„Декодирати свој настанак, свој врисак први, до тренутка када сам узео угљен са огњишта и почео цртати по чатми куће свог рођења. Велику радост сам открио. Вјерујем да сам тада чуо врисак чувеног вранца, којег је мој ђед Јово имао у Драгошевцу, мојој постојбини, на падинама Сињајевине. Галопирао је дуго мојим ђетињством тај бистрооки, плахи, носио ми душу и тијело на својим леђима. Галопира још увијек и не дам му да стане. Тај коњ вранац”, закључио је Вемић.

По болу се домовина препознаје

  • Иако је чест путник, иако признаје да сви желе отићи што даље од куће, показати се и доказати у некој другој средини, ипак увијек се врати Црној Гори и Никшићу.

Тијесно је некако код куће, или је тијесно у властитој кожи, што му дође исто. Али, мислим да свако ко оде читав живот посвети повратку очевој кући. Нигђе се осјећаји не развијају као кући властитој. Нигђе тај бол није јачи и нигђе се тако не воли као у домовини. По болу се домовина препознаје. И живот”.

  • Умјетност мора бити антибиотик, пестицид за некултуру

Моја слобода, резултат ослобођења од властитог ега, тешко је стечена. Моје емоције су моје водиље, моје проклетство. У овом суманутом свијету, гдје сунце културе залази и морални патуљци бацају дугачку сјенку, културни геноцид нам пласирају ријалити програми. Они постају узори народу који све више тоне у мрак незнања, апатије и такав народ, да ли је народ? Када сам у лудници није важно у којој сам соби. Стога умјетност мора да се покрене као антибиотик, као пестицид, као противотров, да бар заразу уништи. Не смије умјетност бити ван друштвених прилика јер онда је беспредметна, ларпурлартистичка”.

Извор: Vijesti